Jasmin Levi za Kurir: Srbija mi je dala novi dom, a u Beogradu više nisam stranac"
Dodajte Kurir u vaš Google izborSvetski priznata umetnica i diva čarobnog glasa Jasmin Levi, nakon trijumfalne američke turneje vratila se u Beograd, gde će 6. novembra u Sava centru ponovo nastupiti pred svojom omiljenom publikom. U emotivnom razgovoru, za rođendanski broj Kurira ona govori o svojim planovima i otkriva zašto se više ne oseća kao stranac i kako joj ide učenje srpskog jezika.
Kakve utiske nosite s turneje po Americi?
- Turneja po SAD je za mene bila veoma emotivna. Svaki grad mi je pružio nešto drugačije... drugačiju energiju, publiku i novu vrstu ljubavi. Ali Karnegi hol u Njujorku, to nije samo scena. To je mesto gde možete osetiti kako istorija diše oko vas. Stajati tamo samo jednom je već san. Povratak nakon 20 godina osećao se kao pun krug srca. Moje putovanje u Americi je počelo tamo, a vratiti se ponovo, nakon toliko godina, sa svim onim što mi je život dao i uzeo, bilo je nešto što ću zauvek nositi sa sobom. Razmišljala sam o svim velikim dušama koje su stajale na toj sceni pre mene... Edit Pjaf, Lučano Pavaroti, Marija Kalas... umetnicima koji su oblikovali moj život i moje razumevanje muzike. Osetiti makar i mali njihov odjek u tom prostoru izaziva duboko strahopoštovanje i poniznost. I kada mi je publika uputila ovacije od samih prvih nota, osetila sam nešto veoma moćno. To mi je dalo snagu. Podsetilo me je zašto i dalje pevam, zašto i dalje putujem, zašto iznova i iznova otvaram svoje srce.
Deo fotografija iz Amerike i šta su pisali njihovi mediji
Turneja "One More Night With Yasmin Levy" najavljuje novu umetničku zrelost. U čemu se ona, prema vašem mišljenju, najviše ogleda u vašoj interpretaciji pesama poput "Los Mareados"?
- "Los Mareados" je argentinska pesma, a tango me je uvek privlačio zbog svojih snažnih emocija, ekspresivnosti, intenziteta.... Ima nečega u tangu što je veoma blisko bolu, dostojanstvu, ljubavi koja se završava, ali i dalje ostaje prelepa. Međutim, znala sam da ne želim da izvedem ovu pesmu na tradicionalan način. Želela sam da je unesem u svoj svet... sa elegancijom, tišinom, poštovanjem i opraštanjem. U mojoj interpretaciji, ja postajem muškarac koji se oprašta od žene koju voli. To se dešava u baru, noću. Na sceni su dve stolice, sto, dva šešira... prisustvo muškarca i žene. Na drugoj stolici su haljina i cipele. Ona nije fizički tu, ali njeno prisustvo je svuda. Za mene, ova pesma se ne samo peva... ona se proživljava. To je istovremeno pozorište, muzika, sećanje i zbogom. Mislim da umetnička zrelost ne znači uvek raditi više. Ponekad to znači raditi manje, ali osećati više. Tišina, pogled, udah mogu reći više od visokog tona. Ovaj nastup je imao svoju premijeru tokom turneje po SAD i veoma sam srećna što ću nastaviti da ga izvodim na predstojećim koncertima. Ali iskreno, to je nešto što se mora doživeti uživo da bi se zaista razumelo šta mislim.
Nedavno ste izjavili da ste "ceo život bili stranac" dok niste došli u Beograd. Šta je to što vam je Srbija pružila, a što nigde ranije niste uspeli da pronađete?
- Srbija mi je dala nešto za šta nisam ni znala da i dalje tražim... osećaj pripadnosti. Čudno je, jer sam napustila svoju domovinu sa 50 godina. Nikad nisam ni zamišljala da bih mogla da pronađem dom negde drugde, u zemlji u kojoj nisam rođena. Ali život je misteriozan. U svojoj zemlji sam se uvek osećala usamljeno, jer moja muzika tamo nikad nije zaista pronašla dom. Moja muzika je moja suština, moja duša. Kad tvoja muzika nema dom, deo tebe se takođe oseća kao beskućnik. U Srbiji sam se osetila prihvaćenom na jedan veoma dubok način. Ne samo kao pevačica već kao ljudsko biće. Ljudi su mi otvorili svoja srca. Razumeli su nešto u mom glasu, čak i kad nisu razumeli svaku reč. To je retko. To je dragoceno. Srbija nije izbrisala bol zbog napuštanja domovine, ali mi je dala mesto gde moje srce može da se odmori.
Koliko je odluka da uzmete srpsko državljanstvo bila emotivna, a koliko racionalna?
- Bilo je veoma emotivno. Naravno, život ima i svoje praktične strane i svaka odluka nosi svoju realnost. Ali za mene, ovo nije bilo samo pitanje papira. Radilo se o zahvalnosti i ljubavi. Radilo se o osećaju da mi je jedna zemlja otvorila svoje ruke u trenutku kad mi je bilo potrebno da osetim da negde pripadam. Dobijanje srpskog državljanstva doživela sam kao jedan veliki zagrljaj. Kao da mi je rečeno: "Ovde si dobrodošla." Za nekoga ko je toliko dugo nosio osećaj da je stranac to nije mala stvar. To me je duboko dirnulo. Zauvek ću nositi svoje korene, svoja sećanja, svoju bol i svoju domovinu u sebi. Ali Srbija mi je dala novu vrstu doma i na tome sam zahvalna.
Kako napreduje učenje srpskog jezika? Koje reči vam zadaju najviše muke, a koje su vam najdraže?
- Srpski mi nije lak, ali ga obožavam. Ima nešto veoma emotivno u njemu... snažan je, direktan, a u isto vreme veoma nežan. Moram da priznam, čak sam počela i da psujem na srpskom (smeh). A naravno, tokom koncerata uvek moram da pitam: "Šta ti hoćeš od mene?" To mi je možda jedna od omiljenih srpskih fraza. Takođe volim reči kao što su "hvala" i "srce moje"... jednostavne reči koje u sebi nose čitav svet. A za koncert u Sava centru pripremam jedno malo iznenađenje u vezi sa srpskim jezikom... zato, ostanite uz nas.
Kruna vaše aktuelne turneje biće beogradski koncert 6. novembra u Sava centru. Da li osećate posebnu odgovornost ili tremu kad nastupate pred "svojom" publikom u Srbiji?
- Apsolutno. Nastup u Beogradu je za mene drugačiji. Kad nastupam u Srbiji, nemam osećaj da samo držim koncert. Osećam da stojim ispred ljudi koji su mi pružili ljubav, poverenje i dom. To stvara veoma posebnu vrstu odgovornosti. Prelepo je, ali je na neki način i zastrašujuće. Jer kad nekoga volite, želite da mu pružite sve. Želite da budete dostojni te ljubavi. Koncert u Sava centru će za mene biti veoma emotivan. Znam da ću biti nervozna, ali ne na loš način. To je ona vrsta treme koja dolazi iz ljubavi, iz poštovanja, iz želje da potpuno otvorite svoje srce. Beograd za mene nije samo još jedan grad na turneji. Beograd je nešto lično.
Za kraj, često govorite o ljubavi i međusobnom poštovanju. Kako danas, u svetu punom konflikata, vidite ulogu i misiju umetnika?
- Verujem da umetnik mora biti most. Svet je pun bola, straha, besa i podela. Ponekad ljudi zaborave da se iza svakog jezika, svake religije, svake zastave, krije ljudsko srce koje želi da bude voljeno, shvaćeno i sigurno. Muzika nas podseća na to. Ne verujem da jedan umetnik sam može da promeni čitav svet. Međutim, verujem da jedna pesma može da otvori jedno srce. A jedno otvoreno srce može nešto da promeni. Moja misija nije da sudim. Moja misija je da osećam, da pevam, da podsetim ljude da i nismo toliko različiti. Kad stojim na sceni, ne vidim granice. Vidim lica. Vidim suze. Vidim osmehe. Vidim ljude koji dozvoljavaju sebi da osećaju. I možda je danas, u ovakvom svetu, to već nešto veoma važno... pomoći ljudima da se ponovo osete ljudima.
Bonus video: Kako Jasmin Levi priča srpski